АУСТРИЈА И НАПОЛЕОНОВА „МЕДИТЕРАНСКА ЕКСПЕДИЦИЈА“ 1798–1799.

Реакције Аустрије на Наполеонову „Медитеранску експедицију“ у основи представљају наставак политике конфликта са снагама револуционарне Француске, започете још избијањем Рата Прве коалиције, 1792. године, али и завршну фазу процеса свеобухватног преустројства у контексту софистиковане аустријске политике према простору Азије у цјелини, која је трајала још од 1774. године. Основу аустријске перцепције чинила је све разгранатија мрежа дипломатских и конзуларних представништава на простору Средоземља са интернунцијатуром у Истанбулу као неупитном централом. Вијести о француским плановима, продорима и повлачењима које је у Беч редовно слао интернунције Филип фон Херберт-Реткил, одликовале су се ексклузивним информацијама, попут првих сазнања о контактима Француза са првом саудијском државом односно сљедбеницима учења Мухамеда ибн Абд ал-Вахаба. Праћење француског напредовања на простору Малте, Египта и Сирије током 1798. и 1799. године служило је Бечком двору и као основ за логистичке припреме новог рата са највећим противником, који ће избити управо 1799. године, као дио глобалног Рата Друге коалиције. Због потпуне блокаде трговине која је настала француским продором на простору Блиског истока дошло је и до колапса аустријске трговачке политике према простору Азије, што ће се у коначници показати као суштинска промјена, јер Аустрија никад више неће обновити интензитет наступа који је на том простору имала у претходне двије деценије.